Asertivnost se definiše kao zauzimanje za lična prava i izražavanje misli, osećanja i stavova na direktan, iskren, umeren i adekvatan način, uz poštovanje drugih ljudi. S obzirom da je ovo relativno nov pojam u psihološkoj literaturi postavlja se pitanje kako razviti i „naučiti“ dete ovakvom vidu komunikacije.

Psiholog Branka Oreščanin je na nekoliko primera objasnila značaj asertivnog načina komunikacije i na koji način se on uči.

„Često se nalazimo u dilemi kako da vodimo razgovor čiji ishod može biti vrlo neprijatan za jednu stranu. Često čujemo neke od fraza i saveta: „Ne budite previše slatki jer će vas ljudi progutati, niti previše gorki jer će vas ispljunuti“, ili „Neki od nas nemaju ‘dlake na jeziku’ i čvrsto se drže svog stava“, „Što na umu to na drumu“ tj. sve što misle kažu direktno u lice, pa „kud puklo da puklo“… Ali ostaje pitanje: Kako neprijatnu istinu reći, a nakon toga ipak (ne)uteći? Drugi se pak drže stava, „Neću mnogo da talasam i govorim šta nije u redu, jer može biti neprijatnih posledica“. Razlozi za ovo mogu da budu subpermisivan položaj u odnosu na nadređenu osobu kojoj se obraćamo ili naša želja da ne pokvarimo odnos sa bliskom osobom i strah od odbacivanja. Tada se nameće pitanje, kojim rečima da kažemo otvoreno šta mislimo o nekome/nečemu a istovremeno i da sačuvamo dobar odnos? Postoji li neki stil koji je između ove dve krajnosti: agresivnog i pasivnog stila? Asertivnost je nešto između kao ‘zlatna sredina'“ štitimo sebe, ali poštujemo i druge.

Asertivnost uključuje sposobnost da kažemo „NE“, da ne udovoljavamo očekivanjima drugih po svaku cenu, da iznesemo mišljenje o nečijem postupku ili svoje viđenje neke situacije, da pokažemo emocije i postavimo zahteve, a da pri tom istovremeno vodimo računa i o pravima drugih.

Deca o asertivnom načinu komuniciranja treba da uče od malena.

Kako bismo to postigli, decu treba ohrabrivati da iskažu svoja osećanja, podsticati ih da istaknu svoje mišljenje o nečemu kad god imaju potrebu za tim, učiti ih da se zalažu za svoje potrebe, da se zauzmu za sebe, da uvažavaju potrebe drugih. Treba ih naučiti da u nekim životnim situacijama otvoreno i jasno kažu „NE“ ili odbiju neku ponudu koja im se ne sviđa, naravno, ne misli se na odbijanje odlaska u krevet posle devet ili na ponuđeni obrok – spanać. Potrebno je razvijati socijalne veštine i veštine nenasilne komunikacije, odnosno podsticati ih na tzv. JA – poruke.

U dvosmernoj komunikaciji deca treba da koriste model dobre komunikacije. Da bi dete moglo da razvije asertivni govor, potrebno je kod njega razviti pojam o njegovim osnovnim elementima.

To podrazumeva da jasno izrazi ono što mu smeta, da navede razloge zbog čega mu to smeta, da se izrazi kako se oseća zbog toga, da se izjasni šta o tome misli, da opiše kako to na njega utiče i da formuliše jasan zahtev šta želi da se učini povodom toga.

„Vaspitni stil roditelja svakako ima uticaja na razvoj asertivnosti kod dece. Dominacija, ponižavanje i degradiranja kao i bolećivost i tolerisanja bez granica – neće dovesti do razvoja asertivnosti. Ako se od deteta traži slepa poslušnost, ako se ono grdi ili kažnjava svaki put kada se suprotstavi roditelju, ili se, sa druge strane, detetove potrebe zadovoljavaju samo kada ono postane nepodnošljivo bučno, plače, valja se po podu – to neće pogodovati razvoju asertivnog ponašanja“ objašnjava Oreščanin.

Ono čime roditelji mogu da podstaknu asertivnost je da daju lični primer kroz aktivno slušanje detetove priče, dvosmernu komunikaciju, jasan, direktan govor u komunikaciji bez okolišanja, kritikovanje loših postupaka, a ne deteta u celini, spremnost da pohvale dete za učinjeno, preuzimanje svog dela odgovornosti u nekom konfliktu, prihvatanje kritike ili razvijanje empatije.

Kada je reč o nastavnicima, oni u saradnji sa stručnim saradnicima i sa nastavnicima izborne nastave mogu da organizuju radionice gde bi na primerima učenici mogli da vežbaju asertivno izražavanje. Jedni drugima mogu poslužiti kao socijalno ogledalo. Učenici bi savladavali asertivne tehnike i tako utvrdili asertivnu komunikaciju kao model naročito primenjiv u konfliktim situacijama. Takođe, nastavnici mogu ličnim primerom da pokažu spremnost kada se npr.učenici bune i osporavaju dobijenu ocenu, da prihvate kritiku, traže argumente i tek onda daju konačni sud. Npr: Kada vičeš na mene to me ljuti jer te čuje cela škola… Molim te, prestani da vičeš i reci šta želiš?

Tekst je preuzet sa nacionalne platforme za prevenciju vršnjačkog nasilja „Čuvam te„.