Profesionalci i roditelji treba svojim primerom da pokažu detetu da je svako suštinski poseban na svoj način, da je vredan poštovanja i prihvatanja i da poseduje potencijale i karakteristike i da je prirodno i normalno uvažavati ih, ovim rečima master defektolog i porodični terapeut Suzana Miković objašnjava kako da roditelji, staratelji i ostale odrasle osobe iz detetovog okruženja pomognu da se razbiju predrasude o deci sa smetnjama u razvoju, kako ih prihvatiti, biti im pomoć, podrška i prijatelj.

„Veliku ulogu u stvaranju predrasuda igraju upravo stavovi roditelja i značajnih drugih iz detetovog okruženja i socijalna iskustva dece“, objašnjava Suzana Miković i dodaje:

„Ukoliko odrasli žele da nauče dete da toleriše razlike tako da one nisu kriterijum nečije vrednosti, onda je taj sadržaj potrebno potkrepiti sopstvenim modelom i prilikama da se dete susretne i da razvije sistem razmišljanja.“

U tom smislu je bitno istaći da nije dobro etiketirati, na direktan ili indirektan način, decu koja su slabija u postignućima kao manje vredna ili decu iz osetljivih kategorija ili decu koja zbog određenih razvojnih smetnji imaju neki vid podrške u ostvarivanju svojih potreba, objašnjava defektolog i porodični terapeut.

To znači da sistem stvaranja predrasuda počinje i pre školskog doba, ali da u velikoj meri utiču dečija iskustva u školskom dobu koja dete stiče u školi, porodici i celokupnoj socijalnoj mreži.

„Ukoliko deca sa smetnjama u razvoju pohađaju istu školu ili razred potrebno je aktivno uključivati decu sa smetnjama u razvoju u razredne i školske aktivnosti i u skladu sa njihovim mogućnostima im obezbediti šanse da učestvuju. Svako može da doprinese zajedničkom projektu, priredbi, predstavi i izložbi u određenoj meri i mogućnosti, bez obzira da li govorimo o školskom okruženju ili drugim javnim i kulturno umetničkim institucijama.“

Suzana Miković objašnjava da u predškolskom, a kasnije i u školskom okruženju profesionalci sprovode različite programe i sadržaje koji podstiču vršnjačku saradnju, pozitivna socijalna iskustva, empatiju i ravnopravnost kroz različite edukativne radionice, igre uloga, projekte, humanitarne akcije, predavanja, tribine, ali i kroz svakodnevnu klimu.

„U školskom okruženju važno je da nastavnici i saradnici neguju inkluzivnu klimu koja se zaniva na ravnopravnosti i jednakosti u izborima, ostvarivanju obrazovnih i vaspitnih potreba i socijalnim aktivnostima. U praksi nije retka pojava da druga deca prećutno izbegavaju dete sa smetnjama u razvoju ili dete koje je po bilo kojoj svojoj osobenosti drugačije“, objašnjava Miković i dodaje:

„Zato je važno intenzivno raditi na prevenciji socijalnog isključivanja i intenzivno edukovati decu i roditelje o vrednostima ravnopravnog i tolerantnog društva.“

Važan aspekt ove teme su i roditelji dece sa smetnjama u razvoju kojima je neophodno pružiti podršku tokom odgajanja deteta kako bi mogli da omoguće detetu da učestvuje u aktivnostima sa vršnjacima. Potrebno je ohrabrivati roditelje i tražiti konkretne načine podrške kako se ne bi povlačili zbog teškoća da se izbore sa preprekama savetuje Suzana Miković.

Tekst je preuzet sa Nacionalne platforme za prevenciju nasilja u školama „Čuvam te„.