Digitalnim nasiljem nazivamo sve slučajeve korišćenja elektronskih uređaja i interneta da bi se neko namerno uplašio, povredio i ponizio. Slanje uznemirujućih, uvredljivih, pretećih poruka, slika ili video snimaka na tuđe profile ili slanje tih materijala SMS-om, i-mejlom, ostavljanjem na četu, snimanje i distribucija slika, poruka i materijala seksualnog sadržaja, uznemiravanje telefonskim pozivima, korišćenje tuđeg identiteta, širenje glasina, slanje virusa…

Najčešće je među mladima poznato kao „sajber-buling“, međutim, i odrasle osobe vrše digitalno nasilje nad decom i mladima.

Psiholog Silvia Radić govori da su virtualno maltretiranje i virtualno proganjanje krivična dela i zakonom su kažnjivi.

„Veoma je često lažno predstavljanje odraslih nasilnih osoba koji stupaju u komunikaciju sa mladima i decom. U digitalnoj zloupotrebi nazivaju se predatorima i njihov cilj je seksualna zloupotreba dece“, govori psiholog i objašnjava:

„‘Gruming’ se definiše kao niz predatorski motivisanih postupaka, odnosno pripremnih radnji koje imaju za cilj uspostavljanje kontakta, održavanje komunikacije i fizički pristup detetu. Seksualni predatori na internetu nemaju jasan profil, njihova zanimanja i uzrast variraju, mada istraživanja pokazuju da su to najčešće osobe muškog pola.“

Kada je reč o porukama, psiholog objašnjava da „seksting“ predstavlja slanje ili postavljanje na internet fotografija, poruka ili video-snimaka sa eksplicitnim seksualnim sadržajem.

„Razmena fotografija ili poruka sa seksualnim sadržajem može da deluje kao bezazleno flertovanje ili zabava, ali, za mlade, seksting ima ozbiljne društvene i pravne posledice. Posedovanje i širenje fotografija ili video-snimaka sa seksualnim sadržajem na kojima su maloletnici/e, prema Krivičnom zakonu Republike Srbije, predstavlja posedovanje dečje pornografije, čak i ako osobe na slikama šalju eksplicitne materijale ili daju pristanak da se fotografišu ili snimaju i kažnjivo je zatvorom prema članu 185 (Prikazivanje, pribavljanje i posedovanje pornografskog materijala i iskorišćavanje maloletnog lica za pornografiju).“

Nasilje mogu da vrše i grupe (na primer grupa“ hejtera“)

Novija istraživanja u vezi sa oblicima digitalnog nasilja otkrivaju da postoje grupe mladih koje se međusobno diskriminišu zbog izgleda tako što jednostavno proglase neke osobe ružnim i postave njihove fotografije, pa čak i mesto odakle su.

„Zatim se spominju“spoted“ profili na kojima mladi fotografišu druge i te fotografije objavljuju na Instagramu, a pošto su nalozi zaključani, osobe čije su fotografije objavljenje ne mogu da znaju da im neko krši privatnost“, objašnjava Silvia Radić i nastavlja:

„Posledice se procenjuju kao opasnije od nasilja licem u lice, jer digitalno nasilje može da se odigrava tokom 24 časa, žrtva nema kontrolu, u jednom trenutku nasilju svedoče ili se pridružuje veliki broj osoba koji se povećava, (ili se može povećavati), te poruke i slike je teško izbrisati, a neke ne mogu uopšte.“

Anonimnost nasilnika povećava agresivnost, smanjuje kontrolu i svest o reakciji, patnji i posledicama po žrtvu. Posmatrači, tj svedoci nasilja mogu da ćute, ne reaguju, mogu da se otvoreno pridruže nasilju, ali, što je jako važno za žrtvu nasilja, svedoci nasilja mogu da stanu u zaštitu žrtve, da prekinu lanac nasilja. Važno je da se o ovome edukuju svi i roditelji, i deca i nastavnici, zato što je važno podizati svest o tome da ne smemo da budemo nemi posmatrači digitalnog nasilja, savetuje psiholog. Obično se mali broj odvaži da se otvoreno suprotstavi nečijem progonu kada to može, jer se boji da će i sam postati meta.“

Savet psihologa – kako se zaštititi:

Svoje lične podatke ne treba odavati na mreži: korisničko ime, lozinka, kućna adresa, škola, broj telefona. Ignorisanje, nejavljanje, nereagovanje na uznemiravajuće poruke nekad može da pomogne da se zaustavi nasilje, ali je svakako korisno sačuvati poruke u slučaju da policiji bude potrebno (MUP – odeljenje za visoko tehnološki kriminal).
Treba prijaviti nasilnika pre svega odrasloj osobi kojoj dete veruje, kod kuće, u školi: može preko provajdera da traži da se blokiraju svi pozivi i poruke od nasilnika. Dete može da se obrati svojoj školi, operateru mobilne telefonije ili provajderu internet usluga. Može da blokira sve pozive ili poruke od tog nasilnika pomoću provajdera. Da promeni broj telefona, da otvori novi nalog za elektronsku poštu i nove podatke poveri samo malom broju osoba u koje ima poverenje.

Važno je i da dete traži u svakom trenutku pomoć od odrasle osobe kojoj veruje.

Edukacija dece i roditelja o svim rizicima upotrebe digitalnih uređaja i internet i o merama zaštite.
Deca /mladi nemaju uvek svest o tome koliko su bola nekom naneli, o tome treba s njima pričati i u školi i kod kuće.
I sve što smo govorili o zlostavljanju i položaju žrtve u nasilju licem u lice, važi i za digitalno nasilje.

Tekst je preuzet sa Nacionalne platforme za prevenciju nasilja u školama „Čuvam te„